BLOG: Nebojša Joksimović – „Everything happens for a reason“

Kažu da ceo život učimo, tražimo nove izazove, upoznajemo različite kulture, navike okoline gde se trenutno nalazimo. E ja sam jednu od novijih stvari probao u Zagrebu, posle nešto vise od dve nedelje od potpisivanja ugovora sa Cibonom. A to je vožnja tramvajem. Završavam terapiju u Domu Dražena Petrovića, nas fizio i tri igrača trebalo je da krenu na pregled kod ortopeda, a ja sam birao između odlaska u centar grada i stana. Ipak, zbog umora od utakmice koju smo imali veče pre, odem kuci. U stan koji je nešto vise od 2 km daleko od dvorane krenuo sam pešice, jer u tom trenutku čekam da dobijem auto od strane kluba. Nekoliko trenutaka pre to razgovaram sa saigračem o tome koji broj tramvaja vozi do našeg kvarta. Kaže mi 14 ili 17, ne možeš fulat. I tako ja krenem prema stanici, vidim stiže 17-ica, uredno se zaustavlja, a ja nikako da pređem traku u kojoj voze automobili. Prođem nekako, potrčim prema njemu, ali je trebalo da sam par sekundi brzi. Ode mi prvi tramvaj ispred nosa. Jednom momku kome se izgleda stvarno zurilo, to je izazvalo bes i nekoliko sočnih reći, a ja pomislih da li je to možda znak da nastavim pešice, jer u ruci nisam imao kartu za vožnju, nego sam odlučio da prvu vožnju izvedem tek tako. Samo prvu, da se razumemo, jer sam se već na večernjem treningu raspitivao o kupovini mesečne karte, da li postoji ta mogućnost, kao u slučaju vožnje autobusom. Nije prošlo par minuta, stiže 14-ica. Uđem, stanem sa strane tramvaja koji izgleda bas lepo, novo, i tako krenemo dalje nekoliko stanica do blizine našeg kvarta. Na veče na treningu su mi rekli da je kazna takve vožnje 200kn, ali vredelo bi, za prvu vožnju i to iskustvo. Kao sto sam rekao, sledila je kupovina kartice na dopunjavanje za naredne vožnje.

Mislio sam da napravim kraci uvod, ali nisam, tako da eto, pozdrav na početku na ovakav način, ovoga puta iz Zagreba. Preko ovog leta nisam imao u kombinaciji selidbu u dres Cibone. Jer je bilo tu nekih drugih ponuda, neke iz Slovenije, nekoliko njih malo dalje od kuće. Posto se igranje kod kuće nije realizovalo, odlučio sam da sačekam sa potpisivanjem. Bila je tu i reprezentacija, pripreme za EP na kojem smo mi svoju grupu igrali bas u Zagrebu. I posto u životu ništa nije slučajno, nego sve ima svoje, sada gledam na to tako, da je to bio znak da ću se vratiti u taj grad. U grad gde su naši navijači pravili čuda na svakoj utakmici, bodrili nas kao malo koji navijači nekih drugih reprezentacija, čekali nas u velikom broju ispred zagrebačke Arene posle svake utakmice i tražili od nas da samo damo sve od sebe. Tokom prvenstva su bile opcije za klub, ali sam čekao. Završilo se Evropsko prvenstvo, deset dana mi nije bilo do košarke. Bilo je to veliko emotivno pražnjenje, jer nismo uspeli da uradimo ono sto smo očekivali. I tako posle tih deset dana polako počinje da se javlja zelja po treniranju, igranju. Otišao sam na Slovan. Pozvao tamošnjeg trenera, Gregora Hafnara, i pitao da li mogu trenirati sa njima, i na tome sam mu zahvalan. Treninzi su mi jako koristili, nedostajale su mi utakmice. Sve se to dešavalo sa momcima koji pošteno treniraju i rade neke druge poslove da bi zaradili za život. I to mi je bilo tako simpatično da im se divim. Jer me je to i vratilo u dane kada smo i mi u njihovim godinama isto to radili, da smo imali za džeparac. Nakon otprilike mesec dana, bacim pogled na utakmicu Cibone, da vidim kako igra suigrač iz prošle sezone, Jasmin Hukić. Sledećeg jutra odlučim da ga pozovem, da pitam kako je, sta se radi. Zbog obaveza se nije javio, tako da je nazvao uveče, pola sata nakon sto je usledio prvi kontakt sa Cibonom. Rekao sam mu, izgleda ćeš morati još godinu dana da me trpiš. Četiri dana kasnije pakujem i krećem za Zagreb. Dolazim u ekipu gde se vidi da momci znaju da igraju basket, ali su falile pobede. I tako je već prva moja utakmica u dresu Cibone bila pod "moranje". Jednostavno smo morali pobediti. Utakmicu smo dobili, tako da nam je to u onom trenutku značilo puno. Malo se je taj pritisak opustio i došla je do izraza i dobra atmosfera medju svima nama, to tako ide u životu i sportu. I sa pobedama to još samo raste. Glavni pokretač te atmosfere je MJK (koga zanima ko je to neka pogleda u nas roster), koji sa svojom pozitivnošću daje snagu svima oko sebe, kad njega saslušaš sve izgleda lakše. Brate, morao sam to da spomenem, izvini :). Sa dovođenjem Florencea koji se super uklopio u tim, tu su od starijih još Rozić, Hukić i Andrija Žižić, sa kojima se zajedno trudimo da bi mlađi igrači sto vise naučili od nas. Igrači pred kojima su vrhunske europske, smem tvrditi i NBA kariere. Uz naravno rad i predanost košarci. Isto kao sto ja, i svako koga zanimaju vina, mogu mnogo toga da naučim od Huke. Koju vinariju izabrati, zašto to godište i još mnogo toga. Obilazak podruma vina, sushi restorana, dobrih kafića, spremanje domaćeg bifteka, i naravno zelja po uspehu, je nešto sto ne možeš od svakoga naučiti, od njega možeš sve to. Zato sam zadovoljan da sam deo ovog tima, gde je igranje košarke užitak.

I da malo spomenem prošlu sezonu i rad sa Džiletom, jer volim da se na dobar način dotaknem trenera koji ti mnogo toga pruzi i da na pravi način, cak i kad igračima ne ide bas najbolje. Hvala za ideje, znanje i trud koji si ulagao u nas. Onaj ko je hteo, imao je mnogo sta da nauci, gurao nas je do granica da budemo bolji zbog nas. I to puno znaci, zato samo nastavi sa tim.

Kad sam prošle godine pisao blog, nisam imao pojma da ću godinu dana kasnije opet to raditi, a to je car života. I zato, do neke sledeće prilike, uživajte u svakom trenutku, volite košarku i veliki pozdrav :).